У последње вријеме у Русији учестале су појаве напада од стране појединих лица и групе грађана на Руску Православвну Цркву и предавање предмета "Основи православне културе" у руским школама. У вези тога група руских научника и високих војних лица припремила је ово писмо за заштиту руске цркве, електронским медијима Русије. Ми подржавамо нашу православну браћу, који се боре за заштиту православне цркве, и предлажемо нашим читатељима да се упознају са овим и да се укључе у започету дискусију.
Игуман Хризостом

ОБРАЋАЊЕ ГРУПЕ РУСКИХ ГРАЂАНА У ЦИЉУ ЗАШТИТЕ РУСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Нас, руске научнике и припаднике војске, патриоте своје земље, не може а да не забрињава то, што се систематском доследношћу настављају напади од стране неких грађана и група, као на примјер од академика Гинзбурга, на Руску Православну Цркву и наставу „Основa православне културе“ у руским школама. И сваки нови корак у том правцу чини се све јачим и оштријим. Ми не можемо остати по страни у односу на ове тенденције.

Пред самим почетком школске године не желимо поново разбуктати страсти, али не смијемо оставити без одговора скандалозни интервју господина Гинзбурга (“Вијести образовања“ 3 (75), 2007), око кога се подигла прашина и у коме је, коментаришући наставу „Основa православне културе“, он између осталог изјавио и слиједеће: „Предавајући религију у школама, тај, благо речено, олош црквени хоће да примами дјечје душе“. Тако је, по нашем мишљењу, увриједио не само свјештенство Руске Православне Цркве, већ и читаво православно становништву Русије. Ни једна награда, па била она и Нобелова, не даје никоме право да језиком улице на недопустив начин изрази свој однос према православном свештенству и вјероисповјести која је доминантна у нашој земљи. Зато су легитимна и правовремена обраћања цивилних организација и појединаца Главном државном тужилаштву са захтјевом да се покрене кривични поступак против г-дина Гинзбурга због распириваља вјерске мржње. Али, на жалост, Московско тужилаштво је, као што је познато, одбило да покрене кривични поступак против Гинзбурга. По мишљењу радника у тужилаштву, ријеч „олош“, зачудо, није увриједљива.

Ако су г-дин Гинзбург и његови истомишљеници против увођења „Основа православне културе“ у руске школе, појављује се претпоставка, да су та господа за то да наши ученици проучавају, на примјер, основе материјализма, бољшевизма, атеизма или других „изама“. Међутим, у нашој су земљи прошла времена ратоборног, безбожничког бољшевизма. И покушај да атеизам постане државна идеологија, увјерени смо, неће проћи.

Док се у нашој земљи води битка за увођење у школе предмета “Основ православне културе“, парламент Молдавије је већ усвојио закон о вјерским организацијама, у складу са којим „држава признаје посебан значај и изузетну улогу хришћанске православне вјере и, самим тим, Православне Цркве у животу, историји и култури народа Молдавије“.

Да ли је потребно да се православна култура проучава у нашој земљи у савременој руској школи?

Могућ је само један одговор – Да! Да, зато што православље лежи у основи руске цивилизације (па православље је религија већине народа Русије), а то значи да је православље одређивало и одређује све стране руског живота: нашу историју и нашу културу, нашу духовност и наш морал, нашу породицу и наше васпитање. Тога је данас свјесна већина становништва наше земље. И баш систем традиционалних културних и духовно- моралних вриједности треба да лежи у основи руског васпитања, а савладавање и проучавање тог система културних, духовних, моралних, вјерских, интелектуалних вриједности које је огромним напорима и трудом изградио наш вишенационални народ Русије, треба да буде заступљено у свакој руској школи.

И данас, на сву срећу, то није само хипотетичка претпоставка – данас се практично по читавој Русији реализује настава православне културе. Истраживања која се спроводе у многим регионима, једнозначно потврђују да настава овог предмета доноси позитивне и видне резултате: дјеца се окрећу ка вриједностима своје велике културе, расте ниво њиховог духовно-моралног развоја, грађанске свијести, побољшава се успјех, побољшавају се односи у образовним установама, значајно се смањује криминалитет и т.д. Све је то толико очигледно да му ни докази нису потребни. Најбољи доказ благотворности проучавања православне културе је то, да многи региони Русије данас усвајају регионалне програме духовно-моралног васпитања, у којима проучавање православне културе заузима главно мјесто.

По подацима Департмана државне политике и нормативно-правне регулативе у области образовања Министарства образовања и науке РФ, проучавање историје и културе традиционалних религија на регионалном нивоу организовано је у најмање сваком другом субјекту Руске Федерације.

Сматрамо да Министарство образовања и науке РФ треба на савезном нивоу да предузме одговарајуће мјере да би се створили услови за проучавање православне културе у руским школама, а у мјестима у којима живе представници других традиционалних религија Русије, треба наћи начин за проучавање тих религијских култура.

Да ли ће наше друштво и наша земља кренути ка обнови својих духовних, моралних, културних и историјских вриједности путем хармоничног развоја своје науке, индустрије, и ка обезбјеђењу безбједности земље и њених грађана на принципима државности и патриотизма, или ће дозволити да га освоји друга идеологија, која ће га, сигурно довести до коначног самоуништења.

Узајамне односе државе и Цркве је довољно јасно показао наш савременик, светитељ Серафим (Собољев) у свом дјелу „Руска идеологија“. Архиепископ Серафим је показао смисао симфоније власти. Смисао симфоније се састоји у сагласју државне и црквене власти, уз такав однос владара, при коме су се чувале црквене догме, штитила и сачувала Православна Црква. Владар, носилац све државне власти, сматрао је себе сином Цркве и у читавом свом раду се руководио православном вјером и духом Цркве.

Мало Вам је било, господине Гинзбург, клеветати „Основ православне културе“. Појављује се и нова провокација – писмо Предсједнику земље од стране десетине научника- безбожника о „нарастајућој клерикализацији руског друштва, кроз активно продирање цркве у све сфере друштвеног живота...“, што у суштини, представља сплетку на рачун Руске Православне Цркве. Разумјели сте и били сте свјесни свог поступка, кад сте написали ово „обраћање“ Предсједнику, и тешко да сте се надали да ћете добити за Вас повољан одговор. Ваш бучни демарш се састојао у томе да се у друштву испровоцира идеолошко нејединство и раздор и да се подигне талас противљења. Тим поводом се сасвим јасно у свом писму изразила Олга Николајевна Куликовскаја – Романова, предсједница добротворног фонда Велике Књегиње Олге Александровне „Када је на таласу еуфорије због добијене Нобелове награде... В. Гинзбург покушао учинити нешто слично у својој историјској отаџбини, у Израелу, лидери вјерских општина брзо су уразумили академика који је претјерао. Послије тога он је одмах све разумио и пребацио се на „прави циљ“ – Руску Православну Цркву“.

Вама се не свиђа то што РПЦ заузима активну позицију по питањима социјалног и друштвеног живота Руске државе, армије и флоте. Уплашили сте се од пораста духовности руског народа. И заиста, РПЦ учествује у многим областима друштвеног живота у нашој историјски православној земљи. Истичем – у нашој православној држави, хтјели то Ви или не, г-дине Гинзбург и Ваши пријатељи-потписници обраћања. И то је исправан став, јер је Црква једна од најважнијих институција, мада је законски Црква као посебна институција одвојена од државе (и са тиме се слажемо), али при томе треба узети у обзир да вјерници нису одвојени од државе и представљају њене пуноправне чланове. Мишљење вјерника је неодвојиво од њихових права и обавеза, које имају као грађани наше земље. „ Може се покушати одвојити Црква од државе, али не смијемо одвојити Русију од Бога“- написао је православни патриота М.Лесков. И то се не може оспорити.

Активна позиција РПЦ није настала јуче и данас. Сјетите се како је прије много вјекова руски народ на челу са књазом св.Димитријем Донским био благословљен од стране преподобног Сергеја Радонежског за борбу против татарског јарма. Како је војевао и није изгубио ни једну битку велики руски војсковођа Александар Суворов! „ Ми смо Руси, са нама је Бог“, - говорио је он и ишао у бој са надом у Бога. Наше ратнике, стојећи између живота и смрти, увјек је красила посебно јака вјера, како у прошлости тако и данас. Сјетите се другог великог заштитника православне Русије – адмирала Фјодора Ушакова, који није изгубио ни једну поморску битку, и који се данас убраја у свеце. Сјетите се великог руског војсковође Александра Невског, кога је Црква уврстила међу свеце због очувања Вјере и Отаџбине, који се пред смрт замонашио и примио монашко име Алексеј. Ето какви су били славни ратници за Бога и Отаџбину у Светој Русији!

Сјетите се, како се наша Црква „мјешала“ у данима Великог отаџбинског рата, помагајући на фронту и позадини ескадрилама авиона и тенковских јединица. Сјетите се како су помогли да се одбрани Москва, Лењинград, Стаљинграда, облетајући око тих градова са чудотворним иконама Богородице. И није случајно радосна вијест о великој Побједи дошла на дан свијетлога Празника Васкрса Христова и светог Ђорђа Побједоносца, 6. маја 1945 године. Све је то безбожничка власт скривала и прећуткивала.

Шта је РПЦ добила од бољшевичке безбожничке власти? Беспримјерни прогон због вјере, који превазилази и прогоне хришћанства током првих вјекова његовог постојања. Милионе и милионе репресираних, стрељаних, мучених и убијених свештеника и православних вјерника. Окрутност испољена према свјештеним лицима не може се описати. Њих су звјерски мучили, сјекли, давили у бунарима и бацали у ватру, тровали, живе у земљу копали, тестером резали, на крст распињали, кожу им драли, у тијело знаке урезивали, уста им наливали топљеним калајем и оловом, врелим их катраном поливали... Сјетите се 1937.године, ГУЛАГ-а, Соловке – и свих тих невиних жртава безбожничке власти. Сјетите се полигона Бутово, гдје су звјерски мучене и стрељане стотине и хиљаде наших земљака - то је „Руска Голгота“, гдје леже остаци новомученика, страдалих за Вјеру и Отаџбину.

Посебно велике људске губитке је поднијела РПЦ у вријеме конфискације црквених вриједности. У то вријеме је стрељано око 8 хиљада свјештеника и монаха. Укупан број ухапшених, прогнаних и стрељаних је био већи од 20 хиљада људи. До 1929.године су на слободи остала само четири епископа. Осим зверске репресије, бољшевичка власт је стварала вјештачку глад у земљи. Само од 1918. до 1920.године страдало је преко 10 милиона људи. Фактички, био је то геноцид.

Сном мученика је била прожета Руска Православна Црква, која је у данима жестоких искушења очувала чистоту и снагу вјере. Бдијење и ватрена молитва тих мученика пред Престолом Божјим чувају свијет од нових ратова и потреса.

Без претјеривања се може рећи да се при садашњим резервама нуклеарног, хемијског, биолошког оргужја, еколошком стању планете, при духовно-моралном паду, свијет налази на корак од катастрофе и само милост Божја и молитва хиљада и хиљада светих која сија из земље Русије, и не само ње, чува човјечанство од пропасти.

Недоумицу изазива други Ваш испад, г-дине Гинзбург, - на таласима радио станице „Ехо Москве“, гдје кажете да „ РПЦ се свим силама труди да прогура вјеронауку на штету праве науке“.

Вама је , као академику, сигурно познато да у науци постоји низ праваца који, супротно од дарвинизма не поричу и објашњавају Божанско порекло свијета и предају се у многим образовним установама у иностранству (осим Русије). На западу, на који се Ви често позивате, нико и никада не говори да „ вјеронаука иде на штету науке“. Напротив, у неким европским земљама предаје се чак и „Закон Божји“.
Даље смо слободни да Вама и Вашим колегама академицима замјеримо то да у науци није познат правац који ви називате „права наука“. Због тога, нема смисла дискутовати са Вама о „правој науци“ или неправој, јер је Вама, по свему судећи, као представнику „праве науке“ и атеисти пријатније осјећање да водите поријекло од мајмуна. Имајте Ви у пуној „академској величини“ то своје лично мишљење, али не намећите друштву то мишљење, проглашавајући га научним. И какве везе са тим има школа, образовање, наука, предсједник? Можемо се само радовати за Вас и друге представнике те „праве науке“, зато што примати показују добру обученост у експерименту на одређени вид награђивања, и можда има шансе да се на Вашем случају види како је „рад претворио мајмуна у човјека“.

Многи научници су били вјерници, а међу њима и већина добитника Нобелове награде. Без Бога се не може спознати истина. Најистакнутији умови човечанства, који су својим открићима помогли стварање и развој савремене науке, као што су : Декарт, Линеј, Ампер, Планк, Њутн, Колинз, Коперник, Бојл, Кеплер, Пастер, Бекон, Ајнштајн – вјеровали су у Бога.

Прочитајте утемељиваче домаће науке, руске филозофе и писце, господине Гинзбург. Наш велики руски научник М.В. Ломоносов је писао о мудрости Божјој: „Природа је у неком смислу Јеванђеље које гласно објављује стваралачку снагу, премудрост и величину Бога. И не само небеса, већ и утроба земље проповиједа славу Божју“. А.С.Пушкин о вјери каже: „Религија је створила умјетност и књижевност. Све што је било велико од најдавнијих времена, све се налази у зависности од тог религиозног осјећања, које је тако својствено човјеку као и идеја љепоте заједно са идејом добра...“. Ево шта је у вези са тим написао још један геније руског народа, Фјодор Михајлович Достојевски: „ Православље, то је облик исповедања Христа, почетак моралности и савјести наше, а према томе и друштвене снаге, науке, свега“. „ Хришћанство је једино уточиште Руске земље од свег њеног зла“. Велики руски хирург Н.И.Пирогов је говорио: „Вјерујем да ће основни идеал учења Христовог, по својој недостижности, остати вјечан, и вјечно ће утицати на душе које траже мир кроз унутрашњу везу са Божанством... “. „Тако, ако би и хтио да сада не признам постојање Бога, не бих то могао учинити а да не полудим“. Познати хемичар Д.И.Мендељејев и физиолог, добитник Нобелове награде, И.П.Павлов – дубоко религиозни људи, нису скривали своја вјерска убјеђења. Наш савременик, легендарни професор, архиепископ-хирург, који је написао класична дјела из области хирургије и који је спасио на хиљаде живота за вријеме Великог отаџбинског рата – свети В.Ф.Војно-Јасенецки је писао: „Ако се религија посматра као суштина, т.ј. као унутрашњи доживљај, као усхићење пред Богом и општење с њим, морамо се сложити да наука не само што не противријечи религији, него штавише, наука води ка религији“. Треба навести и мишљење нобеловца, А.И.Сољженицина који о вјери каже: „За мене је вјера основа и утемељење личног живота човјека“.

Сасвим је тачно о борцима против Бога писао у својој пјесми „Безбожници“ баснописац Иван Андрејевич Крилов, чије стваралаштво има сатирични карактер:

„Плодови безверја су тако страшни,
И видите народи, ви,
Да су многе мудраце богухуљења приче смеле,
Чиме против божанства наоружавају и вас,
Погибељни ваш приближавају час,
И окрећу ка вама све громова стријеле“

И заиста, богохуљења наших мудраца-академика „погибељни наш приближавају час“.

Хајде да споменемо и ставове самог родоначелника теорије еволуције – Чарлса Дарвина, који је, како се чини, Вама, господине Гинзбург, много ближи од нашег Михајла Ломоносова: “Ја никада нисам био атеиста у смисло одрицања Створитеља“. „У прву ћелију живот је морао бити удахнут Створитељем“. „Свијет лежи на законитостима и у свом појавном облику манифестује се као производ разума – што указује на његовог Створитеља“.

Религијска и научна спознаја свијета, вјера и наука нису у супротости, већ једна другу допуњују. Наука мора да открива и објашњава Божје законе свијета, а не да се супротставља вјери.

Хвала Богу, што је вјера и данас присутна у научном и друштвеном животу нашег народа, у армији и флоти, а ни Ви, господине Гинзбург, нити ико други, неће успјети да измијени вјековну потпору Свете Русије.

На крају бисмо жељели рећи слиједеће: Бога не можете оскрнавити, али ни ми, руски народ, народ богоносац, не смијемо а да не учествујемо у овоме што се догађа, јер је и ћутање – издаја Бога.

Треба обновити и достојно носити религиозно-морални идеал руског народа, националну самосвијест; треба бранити интересе руског народа и имати осјећај достојанства; треба штитити и ујединити руски народ – поштовати његову вјеру, уређење, тежње, бит, славну традицију; треба вјеровати у нашу мисију, поштовати и цијенити ујединитеље руских земаља – кнежеве, цареве и императоре; треба знати и проучавати руску историју, књижевност и умјетност – вољети своје хероје, хвалити и уздизати велику руску културу; треба памтити и славити ратни подвиг наших предака, који су спасавали нашу отаџбину у годинама несрећа и ратова; треба силно и ватрено вјеровати, чувати и поштовати завјете руских светаца, који су нам донијели своје национално поимање источног хришћанства; треба бити јак и великодушан, борити се за Вјеру и Отаџбину и побјеђивати; треба несебично и предано вољети Велику Русију.

„Да бисмо постојали и борили се, опстали и побиједили, треба да вјерујемо у то да није усахла добра снага руског народа, да у њему није нестао Божји сакрамент... – писао је 1949. године велики руски мислилац Иван Александрович Иљин. – Бити Рус – не значи само говорити руски, већ значи прихватати Русију срцем, с љубављу гледати њену драгоцјену самобитност и њену у читавој васељенској историји непоновљиву оригиналност... Бити Рус значи посматрати Русију у Божјем свјетлу, кроз њено вечно ткиво, њену непролазну супстанцу, и с љубављу је прихватити као једну од главних и завјетних светиња свог личног живота. Бити Рус значи, вјеровати у Русију тако, како су у њу вјеровали сви руски велики људи, сви њени умови и њени градитељи“.

Потписници:
Воробјев С.И. – доктор биолошких наука, професор, добитник Државне награде РФ
Чучалин А.Г. – доктор медицинских наука, професор, академик РАМН
Кутишенко В.П. – доктор физичко-математичких наука
Недоступ А.В. – доктор медицинских наука, професор
Чернишев С.Н. – доктор геолошких наука, професор
Мартинов В.М. – генерал-мајор
Осипов С.П. – пуковник
Кулаков С.И. – пуковник
Борисов С.В.- пуковник
Котлјар Н.Н. – пуковник
Логинов В.И. – пуковник

Москва, 1. септембар 2007.године
http://www.rusk.ru/st.php?idar=8917